Često se misli da pravo i medicina nemaju ništa zajedničko, da pravo nema šta da traži u medicini, a da medicina može samo da prouzrokuje komplikovane sudske postupke. Možda bi i bilo logično da pravnici ne poznaju medicinu, a lekari pravo da ne postoje situacije kada je neophodno poznavati i jedno i drugo. Međutim, najopasnije je kada se ova dva neznanja udruže i nađu na istoj strani izuzimajući principe medicinskog prava.
Najveći problem nastaje kada se napravi miks sudskih postupaka i lekara različitih specijalnosti (odgovornost lekara različite specijalnosti, načelo podele rada i načelo poverenja). U takvoj mešavini teško da se može doći do bilo kakvog zaključka sem do konstatacija da postoji neverovatan broj pravnih i medicinskih grešaka.
Pre nekoliko meseci M.A. je Pravnom skeneru dostavio nekoliko tomova dokumentacije krivičnog i parničnog postupka, lekarskih mišljenja i nalaza kao i raznih dopisa ministarstvima i nezavisnim organima. Sve smo hronološki sortirali, pregledali, pročitali, analizirali i ostali bez reči, ali ćemo ipak opisati jedan neverovatan proces.
Ukratko o događaju
M.M. je operisana od tumora dojke 1993. godine na Institutu za okologiju Kliničkog centra Srbije. Na odeljenju intenzivne nege provela je 24 časa, nakon čega je prebačena na odeljenje „dojke 1“. Tri dana od operacije pacijentkinji su se pojavili bolovi u bubrezima. Mada su rezultati ukazivali da postoji ozbiljan problem, pacijentkinji je izdata otpusna lista sa preporukom da se javi nefrologu. Međutim, isti dan hitna pomoć je vratila M.M. u Klinički centar koja je sa Instituta za urologiju i nefrologiju prebačena u Ugrentni centar gde joj je plasiran dvolumenski kateter radi dijalize. Zbog pogrešno uvedenog katetera pacijentkinji se stanje pogoršalo (plasiran je kateter u arteriju umesto u venu), te su uključili lekare sa Instituta za plućne bolesti. Na kraju je konstatovano da je neophodno izvaditi pogrešno ugrađen kateter i da je za to nadležan kardiovaskularni hirurg. Prema nalogu kardiovaskularnog hirurga sa Instituta za kardiovaskularne bolesti vađenje katetera je uradio lekar na specijalizaciji koji nije pogledao rendgenske snimke niti je pre toga radio slične intervencije. Zbog nasilnog uklanjanja katetera došlo je do pucanja arterije. Neposredan uzrok smrti M.M. su krvarenje i gušenje.
Iz presude
Krivični postupak vodio se protiv četiri lekara Kliničkog centra Srbije za krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i trajao je više od 12 godina. Usled niza lekarskih intervencija pacijentkinja M.M. koja je operisana od tumora dojke je preminula zbog „pogrešno plasiranog katetera“ koji je uzrokovao masivno krvarenje i gušenje.
U presudi je konstatovano da je uzrok smrti nasilan i da je pacijentkinja preminula jer je došlo do krvarenja usled izvlačenja katetera. Ipak, niko od lekara nije osuđen. Pored toga što se navodi, a prema nalazu i mišljenju veštaka da “nisu adekvatno sprovedene sve mere lečenja” na kraju se konstatuje da su svi radili svoj posao u skladu sa pravilima struke.
Prva greška u nizu je što na listi okrivljenih ne postoji ime lekara koji je izvukao kateter. Tužilaštvo je verovatno smatralo da je sasvim dovoljno da se taj lekar sasluša kao svedok i pored toga što nije poštovao proceduru za takvu vrstu intervencije. Takođe, potrebno je naglasiti da je u pitanju lekar koji pre toga „nije nikada vadio dvolumenski kateter“.
Zanimljiva je i rasprava lekara tokom postupka ko je nadležan za otpusne liste, a samim tim ko je odgovoran za pacijenta. Nesuglasice su bile vezane za potpisivanje otpusne liste – da li je to lekar koji je operisao pacijenta, lekar koji je šef odeljenja gde se pacijent oporavlja nakon intenzivne nege ili obojica solidarno. Sud to nije mogao da ustanovi bez odgovora sudsko-medicinskog odbora jer nije bilo moguće da se dobije Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka (dobro čuvana tajna). Ipak, uz mnogo truda saznalo se da je u praksi nadležan lekar sa odeljenja, ali ne mora da znači da se praksa poklapa sa Pravilnikom koji će se možda otkriti u nekom budućem sudskom postupku.
Prema nalazu i mišljenju veštaka (sudsko-medicinski odbor) sud je uneo u presudu nekoliko suprotnosti: da je tehnički sve urađeno vezano za proceduru, ali da je bilo potrebno da se napravi AP i profilni snimak koji bi pokazao nepravilnost; da je trebalo sprovesti određenu medicinsku proceduru da bi se otklonila komplikacija; da nije trebalo potpisati otpusnu listu usled loših rezultata analize, ali je njeno zdravstveno stanje bilo zadovoljavajuće; da je do smrti došlo usled vađenja katetera, ali da to nije neposredni uzrok; da je trebalo, ali nije…..
Sve izgleda kao da su se dogovorili – tužilaštvo, sud i lekari – da se pokrene postupak protiv lekara za koje će se naći način da budu oslobođeni, a oni za koje to nije moguće pozvaće se kao svedoci (dogovorna pravda).
Kaže se u presudi da je lekar-anesteziolog koji je uvodio kateter postupao prema svim pravilima procedure, ali……nije naložio da se uradi rendgenski snimak koji bi pokazao da je kateter pogrešno postavljen. Ova vrsta snimka urađena je tek kada se stanje pacijentkinje pogoršalo.
Zatim, na listi okrivljenih nema ni radiologa koji je trebalo da zna svrhu snimanja i da upozori anesteziologa o grešci. Verovatno se pošlo od pretpostavke da anesteziolog nije dao precizna uputstva radiologu, da radilog nije smatrao da bi trebalo da se informiše o razlogu snimanja pacijenta, da je došlo do loše komunikacije, ali da se uradilo sve po pravilima struke i nauke, te nije bilo mesta (prema pravu, a i mišljenju tužilaštva) da se na optužnici nađe i radiolog.
Svi lekari su oslobođeni optužbi.
Igranka krivičnog i parničnog postupka
Nakon okončanog krivičnog postupka oštećeni su pokrenuli parnični postupak. Tužba je odbijena kao neosnovana jer je sud smatrao da je pravo na naknadu štete zastarelo.
Dakle, ovako.
Prema Zakoniku o krivičnom postupku, pored toga što oštećeni ima pravo i želju da okrivljeni bude adekvatno sankcionisan, on može da istakne imovinsko pravni zahtev. To znači da krivični sud može da odluči o naknadi štete. U praksi taj institut postoji samo formalno – sudija pita oštećenog da li ističe zahtev, oštećeni potvrdi; zatim, sledi pitanje u pogledu čega, oštećeni se izjasni i više se zahtev ne pominje. Tek na kraju desete ili petnaeste godine (koliko obično traju sudski postupci) sudija oštećenog podseti da za naknadu štete mora pokrenuti parnični postupak jer bi odluka o zahtevu negativno uticala na trajanje krivičnog (briga sudije o ekonomičnosti postupka). Oštećeni je o drugom mogućem postupku koji može trajati narednih 10-15 godina saznao od sudije i iz presude.
Sa druge strane isticanje zahteva u krivičnom postupku nema uticaja na rokove koji važe za pokretanje parnice. To znači da oštećeni pored zahteva u krivičnom mora podneti tužbu u parničnom postupku. Na ovaj način može doći do toga da se u dva postupka rešava o naknadi štete. U suprotnom, zbog trajanja postupaka, oštećeni će propustiti mogućnost da ostvari svoje pravo za naknadu štete.
U konkretnom slučaju Drugi opštinski sud u Beogradu je odbio tužbu zbog zastarelosti naknade štete, što je, nakon revizije oštećenog, potvrdio i Vrhovni sud Srbije 2009. godine. Smatramo da je pogrešno tumačenje suda u pogledu nastupanja zastarelosti jer ne uzima u obzir pokretanje krivičnog postupka i isticanje imovinsko pravnog zahteva kao razloga za prekid zastarelosti. Ovakvim tumačenjem krši se pravo na pravično suđenje, postavlja se i pitanje pravne sigurnosti i ekonomičnosti sudskih postupaka.
Takođe, kolizija odredbi parničnog i krivičnog postupka, kao i sudska praksa stvaraju pravni vakum u kojem oštećeni ostaje bez svog prava. Jedino ostaje da se pravo potraži pred Evropskim sudom za ljudska prava.