Sve je počelo kada je u svakodnevnoj komunikaciji na ovim prostorima zaživela reč reforma. Od tada institucije, političari, mediji, svi se utrkuju ko će više da pokaže noviteta i boljih rešenja u cilju zadovoljenja novih potreba razvoja demokratskog društva, kakvo je svakako ovo naše i boljeg života svakog građanina.
Istorijski preobražaji nisu zaobišli ni zdravstvo, pa tako svakodnevno imamo privilegiju da iz prve ruke osetimo kako naš zdravstveni sistem sve bolje funkcioniše i kako sve zdraviji i srećniji izlazimo iz zdravstvenih ustanova. Time vođeno, Ministarstvo zdravlja je, na zadovoljstvo pacijenata, a naročito lekara, najavilo i realizaciju novog izuma – plaćanje lekara po učinku. Po principu: ako mogu moleri, mogu i zdravstveni radnici! Kao kriterijumi za određivanje visine plata uzimaće se broj pregledanih i broj opredeljenih pacijenata, preventivni rad lekara i broj propisanih lekova!
Tako će lekar jednim okom pregledati svog pacijenta, drugim će nišaniti potencijalne, a desnom rukom pisati sms vlasniku apoteke da mu šalje još jednog klijenta, i za sve to vreme nervozno se osvrćući da mu kojim slučajem ne naiđe kolega – konkurent i preotme „kriterijum za veću platu”. Pregled će se sprovoditi ekspresno, pacijenti će dobijati lekove po zadatim normama, a ne potrebi, a farmaceutska industrija će zadovoljno trljati ruke.
Umesto da rešava pitanje birokratije, da se za jedan uput i recept ne moraju obilaziti šalteri i sijaset ordinacija kako bi se zadovoljila omiljena profesija u Srbiji – birokratija; da se lekari podstiču na razmenu znanja i iskustava, timski rad i edukaciju; da se radi na efikasnosti, bržem dijagnostifikovanju i lečenju, naše resorno ministarstvo je odlučilo da zadovolji priču o reformi na potpuno skaradan i pogrešan način, čime pokazuje neozbiljan odnos prema pitanjima od suštinske važnosti za celokupno društvo.
Kontrola rada i učinkovitosti mora da postoji, kako u drugim oblastima, tako i uz zdravstvu – to je nesporno. Ali postoje drugi načini koji mogu zadovoljiti ovu potrebu, obezbeđivanjem transparentnosti i ukidanjem prakse začaranog kruga međusobne zaštite aktera u zdravstvu.
Uvodeći princip određivanja plata lekarima po učinku uz ovakve zadate kriterijume, pokušavaju se osloboditi odgovornosti upravo oni koji su zaduženi da uređuju zdravstveni sistem, prebacujući sav teret na davaoce zdravstvenih usluga – lekare.
U skladu sa tim se nameće logično pitanje: Ako je ovaj princip najbolji put da se izmeri učinkovitost lekara, a kvalitet zdravstvenih usluga podigne na viši nivo, da li će i prvi čovek ministarstva zdravlja ostvarivati zaradu po učinku?!
Autorka
Tamara Magdelinić