Na Pravnom fakultetu u Beogradu je 21. decembra 2011. godine sa početkom u 17 časova održana tribina na temu “Prava pacijenata” u organizaciji pomenutog fakulteta i Udruženja “Zdravoskop”. Govornici na tribini su bili: dr Paja Momčilov (skupštinski odbor za zdravlje i porodicu), dr Milovan Mitrović (profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu) i Zorica Marković (udruženje Zdravoskop), a najavljeni lekar sa VMA je izostao u poslednjem trenutku uz obrazloženje da je imao neodložna posla u Ministarstvu (Zdravlja ili Odbrane, nismo sigurni).
Postoje situacije u životu kada treba da budete “konstruktivni”.
Šta bi to trebalo da znači?
U najkraćem, kada se od vas očekuje da budete “konstruktivni”, to bi značilo da treba da budete deo rešenja, a ne deo problema, a to bi opet trebalo da znači da u određenoj situaciji ili stanju društva po određenom pitanju koje je loše na više nivoa, pohvalite nečiji rad i doprinos poboljšanju situacije/stanja koliko god taj doprinos bio mali – gotovo i beznačajan. Tako je i autor ovih redova, poželevši da bude “konstruktivan”, u dobroj nameri, otišao na gore pomenutu tribinu na Pravnom fakultetu, sa željom i u uverenju da će na taj način doprineti otvaranju ovog bolnog pitanja po srpsko društvo i dovođenju pacijenta u ravnopravniji položaj u odnosu na lekare.
Quelle erreur!!!
Tema trosatne tribine je bilo sve, osim prava pacijenata. Sve je prštalo od “jakih” reči – moral, etika, duhovnost, religija, vera u boga (znamo da je po pravopisu “B” veliko) … dok su izostale one malo manje važne, kao npr. pravo, zakon, odgovornost…
Kada imate ovako postavljen sistem vrednosti, budite spremni da zažalite što ste uopšte protraćili 3 (i slovima, TRI) dragocena sata Vašeg života, umesto da ste radili nešto pametnije… npr. ništa.
A kako je sve izgledalo, evo u najkraćem:
Profesor Mitrović je govorio o nečemu. Šta je to “o nečemu”, teško da je moguće odgovoriti na pitanje. Pretpostavka je da ako isto čujete nekoliko puta, uopšte ne znači da ćete to nešto i razumeti. Kroz izlaganje je provejavala priča o prekoj potrebi vere u boga, moralu kao osnovnom stubu kako pojedinca tako i društva, duhovnosti koja “toliko” nedostaje ovoj sredini itd. E sad, da li je autor bio u zabludi kada je očekivao od profesora Pravnog fakulteta da priča i zakonima koji uređuju oblast prava pacijenata, načinu na koji istu uređuju, da li je on dobar ili nije, gde se može popraviti, pravnoj teoriji i vladajućim mišljenjima na ovu temu, nedostatku sudske prakse, neobučenosti sudskog kadra u sporovima ove vrste, VRSTI I OBIMU ODGOVORNOSTI LEKARA ZA UČINJENU GREŠKU, ostavićemo nekom drugom na ocenu. Tek, ni jedna od navedenih tema nije se našla na repertoaru profesora. Svesno ili nesvesno zaboravljajući da je moral subjektivna i elastična kategorija i da se zakoni pišu da ne bi svako, prema svoma nahođenju, cenio šta je dozvoljeno, a šta nije, profesor je svoje izlaganje završio onako kako je i započeo – punih usta boga, a zakona niotkuda.
Po ovom “božanskom” obraćanju, predstavnica “Zdravoskopa” je najpre “protrčala” kroz sadržinu Evropske povelje o pravima pacijenata i 14 prava zagarantovanih ovom Poveljom, zatim navela da Srbija još uvek nije potpisala Evropsku povelju, da postoji potreba za donošenjem novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim bi se adekvatnije uredila prava pacijenata i njihova zaštita i na kraju dala reč osobama koje su imale poražavajuća iskustva (sa tragičnim ishodom) u svojim porodicama usled lekarske greške. Opet se autoru (bez želje da bude destruktivan, već krajnje i maksimalno moguće konstruktivan) javilo par naizgled logičnih, a očigledno po organizatore tribine neobičnih pitanja: “Šta obuhvata svako od navedenih prava? Na koji način je predviđena i propisana zaštita pacijenata? Kako ta zaštita funkcioniše u praksi?” Izlišno je reći da smo, osim konkretnog naziva svakog od prava propisanog Evropskom poveljom, ostali uskraćeni za bilo kakvu dodatnu informaciju, kako bi nam naša prava kao pacijenta, zagarantovana Poveljom, bila pojašnjena. A zašto? Odgovor na ovo pitanje verovatno još uvek tumara hodnicima Pravnog fakulteta.
Na kraju, šlag na torti! Reč je dobio dr Paja Momčilov, predsednik skupštinskog odbora za zdravlje i porodicu, uz to i ginekolog. Ako prenebregnemo onaj bedž na reveru (Stop haškoj tiraniji, Ne u EU…princip je isti, sve su ostalo nijanse, kako rece jedan naš kantautor), očekivalo se da ćemo iz prve ruke – od predstavnika organa koji jelte donosi zakone, dobiti odgovore na sva gore navedena pitanja i predstavu o tome u kom pravcu ide naš zakonodavac i kada možemo očekivati da se standardi koje se primenjuju u razvijenim evropskim, pa i svetskim, zemljama počnu primenjivati na ovo malo naše teritorije. Avaj!!! Od početka izlaganja pomenutog govornika bilo je očigledno da stvari idu od loših ka gorim! Ne da nismo čuli ništa od pobrojanog, nego je izlaganje dobilo drugačiji (izgleda očekivani) tok. Primat je preuzela politika, a kad politika preuzme glavnu reč tu onda nema govora ni o zakonima, ni o pravu, a ponajmanje o odgovornosti. Uz sav trud autora da se vratimo temi (ako se ne sećate tema je bila “Prava pacijenata”) nije bilo teoretske šanse. Kriva je vlast, korumpirano pravosuđe, nepotizam, partokratija…ali ne i lekari! Oni svoj posao izgleda rade savršeno, tako da nije bilo mesta razgovoru o njihovim greškama. Ukazivanje iz publike na činjencu da u Srbiji ne postoji ni jedan lekar koji bi svedočio protiv svog kolege koji je načinio grešku i da bi se ovaj problem mogao rešiti ukoliko bi se dozvolio pristup lekarima veštacima iz inostranstva koji bi objektivno dali nalaz i mišljenje propraćen je burnom reakcijom doktora ginekologa – “Ne biste valjda da nam neki stranci vršljaju po našoj zemlji?” (Odgovor autora bi bio – ukoliko dobro radite svoj posao, zašto se brinete da neko sa strane kontroliše Vaš rad?). A uz pitanje predsednika odbora i ginekologa, usledio je i dodatak: “Ja se svako jutro, pre ulaska u operacionu salu, pomolim bogu da ne izgubim pacijentkinju ili dete”. To je izgleda odgovor na svako pitanje.
Tribinu smo sa bogom započeli, tribinu smo sa bogom i završili. Saglasili su se profesor Pravnog fakulteta i lekar da je bog rešenje za sve probleme. Izgleda da bismo nekako mogli boga da implementiramo u zakone i u anatomiju. Nije baš najjasnije kako, ali pretpostavljamo da pravne i medicinske nauke imaju odgovor na ovo pitanje.
Postoje situacije u životu kada treba da budete “konstruktivni”.
Pitanje je kako, kada nakon tri sata izađete iz amfiteatra, bez jedne jedine pozitivne stvari za koju biste se mogli uhvatiti.
Nadljudskim naporima autora došlo se do jednog konstruktivnog predloga, kako profesorima, tako i lekarima:
– Vreme koje provedete u molitvama bilo bi mnogo kvalitetnije utrošeno ukoliko bi se posvetilo čitanju stručne literature, kako u pravu, tako i u medicini. Pravnici bi pisali kvalitetnije zakone koji bi nam osigurali bolju i kvalitetniju zaštitu kao pacijentima, a lekari bi pravili manje grešaka.
Pretpostavka autora je da bi se sa ovim zaključkom mogli složiti i oni koji veruju i oni koji ne veruju u boga. Ili bi se bar osećali sigurnije kada bi znali da je lekar koji treba da ih operiše ili ustanovi dijagnozu par sati pre toga “bacio pogled” na knjige koje bliže opisuju dati problem.
Tada bi upliv prava u medicinu bio znatno manji, gotovo i nepotreban.
A to je valjda cilj?