Ljudski život je neprikosnoven! Tako bar piše u međunarodnim i nacionalnim dokumentima koji uređuju oblast ljudskih prava, a državi nalažu da zaštiti život svakog pojedinca u najširem smislu i kažnjava svako ugrožavanje njegove bezbednosti, kako od strane privatnog, tako i od strane službenog lica.
A kako to funkcioniše u domaćoj praksi?
Za prvih devet meseci 2011. godine, prema statistici MUP Srbije, u Beogradu je obavljeno 13.515 saobraćajnih uviđaja, a stradalo je 237 osoba! Prema podacima Komiteta za bezbednost saobraćaja u Srbiji godišnje se, u proseku, dogodi oko 65.000 saobraćajki u kojima život izgubi oko 650 osoba, dok Direkcija za javni prevoz tvrdi da su u preko 90 odsto slučajeva za saobraćajne nesreće krivi vozači! link
Pompezno najavljivani Zakon o bezbednosti saobraćaja usvojen još 2009. godine, očito nije dao očekivane rezultate. Da li zbog rigoroznih, a neprimenjivih mera ili što se više vodilo računa o tome da li će vozači morati da kupe Mediteksovu ili Galenikinu kutiju Prve pomoći, ostaje na stručnjacima da procene.
Za dobrim rešenjima ne zaostaju ni organi grada Beograda – tako su, vođeni željom da se i dalje unapređuje komfor stanovnika prestonice, gradske vlasti najavile još jedno epohalno rešenje početkom nove, 2012. godine – Beograđani mogu da odahnu, jer će ubuduće biti zabranjen ulazak pijanima u gradski prevoz. Za sprovođenje te plemenite odluke biće zadužen, niko drugi nego vozač! Tako će lice koje ima položen vozački ispit i određeni stepen obrazovanja neophodan za vožnju vozila javnog prevoza, dobiti novi zadatak da procenjuje ko je „pod gasom”, ko se gega, a ko pomalo miriše na alkohol i u skladu sa tim, ako kojim čudom ne uspe sam da izbaci nesavesnog sugrađanina, pozove dispečere, koji će pozvati komunalnu policiju, a za sve to vreme putnici će uredno čekati zadivljeni akcijom spasavanja i fantastičnom saradnjom gradskih službi! Dakle, domaći vozači – Napoleoni, potpuno će se uklopiti u multitasking poslovanje koje u Srbiji sve više uzima maha: pored toga što će pratiti dešavanja na putu, moraće da prate i razvoj situacije u autobusu, prodaju karte, objašnjavaju novi Busplus sistem, posmatraju ponašanje putnika i, naravno, bezbedno ih prevezu od tačke A do tačke B.
Ovim tempom, uskoro možemo očekivati da će se njihove nadležnosti proširiti i na procenu psihičkog stanja putnika, te će one koje odokativno okvalifikuju kao psihijatrijske slučajeve moći bez problema da izbace iz autobusa, ili možda izdaju potvrdu da su prošli test podobnosti i mogu nastaviti s vožnjom.
U uređenim društvima, prilikom donošenja odluka koje direktno utiču na bezbednost stotina ljudi, naročito kad statistike govore da je stanje alarmantno, moraju se sagledati svi aspekti – koliko je nešto korisno, opasno, štetno, da li je uopšte izvodljivo. Ali, u državi u kojoj se svakodnevno gine na putevima, ovo očigledno nije princip kojim se treba rukovoditi. Po nepisanom pravilu, kako smo već navikli, za pogubne odluke niko ne odgovara, a ako se malo i podigne prašina pa neko lice bude na meti tužilaštva, čim se sve slegne biće izbrisan sa liste optuženih usled nedostatka dokaza, jer država je nekako slaba na svoje funkcionere. Stradali će biti kolateralna šteta i još jedan doprinos statistici, koja je očito važnija od života, i sebi samoj je svrha!
Tamara Magdelinić