Institut Zaštitnika pacijentovih Prava (u daljem tekstu Zaštitnik) uvedena je u zdravstveni (a i u pravni) sistem Srbije 2005. godine Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (“Službeni glasnik RS” br. 107/2005) i regulisan je odredbom člana 39. zakona, u glavi V, naslovljenoj sa “Ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata.”
Cilj ustanovljenja Zaštitnika jeste pružanje mogućnosti pacijentu kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, odnosno pacijentu koji nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom, odnosno postupkom zdravstvenog ili drugog radnika zdravstvene ustanove, da podnese prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili licu zaposlenom u zdravstvenoj ustanovi koje obavlja poslove zaštitnika pacijentovih prava. Ovaj prigovor, pacijent može podneti pismeno ili usmeno na zapisnik.

Posao Zaštitnika u ovakvim situacijama jeste da u roku, ne dužem od 5 dana, utvrdi sve bitne okolnosti i činjenice u vezi sa navodima iznetim u prigovoru, a potom, o svom nalazu, najkasnije u roku od tri dana, obavesti rukovodioca organizacione jedinice, direktora zdravstvene ustanove, kao i podnosioca prigovora. Po dobijanju odgovora Zaštitnika, pacijentu stoji na raspolaganju mogućnost da se obrati zdravstvenoj inspekciji, odnosno nadležnom organu organizacije zdravstvenog osiguranja kod koje je pacijent osiguran.
O podnetim prigovorima, Zaštitnik podnosi mesečni izveštaj direktoru zdravstvene ustanove, a šestomesečni i godišnji izveštaj upravnom odboru zdravstvene ustanove i Ministarstvu.

Stavom 9. člana 39. Zakona o zdravstvenoj zaštiti izričito je propisano da je Zaštitnik samostalan u svom radu i da direktor zdravstvene ustanove, odnosno drugi zdravstveni radnik ne može uticati na njegov rad i odlučivanje.

Sve gore navedeno regulisano je pomenutim članom 39. Zakona i čini se, ujednu ruku, nedovoljno i uopšteno imajući u vidu činjenicu da je ovaj institut uveden po prvi put u domaće zakonodavstvo, dok sa druge strane sasvim dovoljno za nekog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti prava, posebno u postupcima pred sudovima, nevezano za materiju (krivičnu, građansku ili upravnu).

Od uvođenja Zaštitnika u zdravstveni i pravni (ovo je od posebnog značaja s obzirom da je polje delovanja Zaštitnika ipak pravno) sistem Srbije prošlo je više od 5 godina i osnovano se može podvući crta i postaviti pitanje funkcionisanja te institucije, rešavanja problema pacijenata, delotvornosti njegovih odluka, problemima sa kojima se suočava, pa u konačnom i opravdanosti daljeg postojanja.

Da bi se na ova pitanja moglo adekvatno odgovoriti, neophodno je uzeti u obzir sve činjenice od značaja za dobijanje pravog stanja stvari na terenu, odnosno u samim zdravstvenim ustanovama koje i predstavljaju mesto gde Zaštitnik postupa.

U tom smislu, polaznu tačku moraju predstavljati podaci dobijeni iz zdravstvenih ustanova, od samih Zaštitnika, medicinskog osoblja i u konačnom pacijenata, kao ciljne grupe u čiju korist je ova ustanova i uspostavljena. S obzirom na mali broj istraživanja i analize rada Zaštitnika (kakav je Izveštaj NVO Pravni Skener) i par novinskih članaka zasnovanih više na pojedinačnim slučajevima nezadovoljnih pacijenata, ali ne i na sveobuhvatnijoj slici stanja u domovima zdravlja, bolnicama i drugim ustanovama u kojima se pružaju zdravstvene usluge pacijentima, može se uočiti da institut Zaštitnika ne postiže neki zapažen uspeh. Čak naprotiv, čini se da je ovaj institut obesmišljen pre nego što je uspeo da zaživi u obimu kako je to i bilo zamišljeno.

Kako je uvek jednostavnije prepoznati posledicu (loš rezultat rada Zaštitnika), smatramo da se prevashodno treba baviti uzrokom postojećeg problema, odnosno zbog čega su pacijenti u ogromnom procentu izgubili poverenje da će Zaštitnik obavljati svoj posao na odgovarajući način i pružati one usluge zbog kojih je i ustanovljen. Uzroci ovakvog stanja stvari su mnogobrojni, tako da če u ovom tekstu biti sagledani samo najkrupniji.

1. Zaštitnik nije nezavisan u svom radu.

Osnovni uslov za rad Zaštitnika jeste nezavisnost u radu. Kako bi mogao u celini i na adekvatan način da odgovori potrebama pacijenata, prethodno je potrebno da nije izložen nikakvoj vrsti pritiska od strane drugih lica, bez obzira da li je to direktor zdravstvene ustanove, nadležni ministar ili neko treće lice. Slobodno se može reći da je nesrećno rešenje zakona po kojem Zaštitnika određuje direktor zdravstvene ustanove, dovelo do obesmišljavanja stava 9 člana 39. Zakona po kojem je Zaštitnik samostalan u svom radu i takvom samostalnošću zaštićen od uticaja direktora zdravstvene ustanove ili drugog medicinskog osoblja na njegov rad i odlučivanje. Uvođenjem ovakvog imenovanja Zaštitnika došlo se u situaciju da Zaštitnik u svakom trenutku, podsvesno zna da je na to mesto postavljen od strane direktora medicinske ustanove i da na isti način može biti razrešen. Ukoliko neko radi pod ovakvom vrstom pritiska, očekivano je da će voditi računa o svakom koraku koji namerava da preduzme i o činjenici na koji način će reagovati direktor ustanove. Iz tog razloga, preko je potrebno promeniti ovaj član zakona i omogućiti punu nezavisnost Zaštitniku u svom radu ukoliko želimo da ovaj institut počne da beleži pozitivne rezultate.

2. Nedostatak zakonske regulative koja bi preciznije regulisala institut Zaštitnika.

Kako je i naglašeno, položaj Zaštitnika regulisan je samo jednim članom Zakona (čl. 39). Najpre je neophodno naglasiti da za iskusne pravnike, sa dugim stažom u postupanju pred sudom i drugim državnim organima, kao i onima koji se bave tumačenjem normative u bilo kom smislu, čak i ovaj jedan član bi uspevao da postavi neki elementarni okvir i da pruži mogućnost Zaštitniku da sve praznine popuni odgovarajućim tumačenjem odredaba, imajući u vidu da je njegov primarni zadatak da pruži adekvatnu zaštitu pacijentima koji mu se obrate. Međutim, ukoliko sagledamo realno stanje stvari, proizlazi da su se na mestima Zaštitnika našli ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog (ili skoro nikakvog) iskustva u postupanju po ovim pitanjima. Samim tim, kao logična posledica navedenog, desilo se to da Zaštitnici nemaju predstavu na koji način bi trebalo postupiti po prigovoru, kako pravilno utvrditi činjenično stanje da bi se moglo zaključiti da li je prigovor pacijenta osnovan, ili pak uputiti pacijenta na neki drugi nadležni organ koji bi mu mogao pomoći da ostvari neko svoje pravo, ukoliko Zaštitnik nije odgovarajuća adresa. S obzirom na navedeno neiskustvo imenovanih Zaštitnika, preko je potebno doneti odgovarajuće podzakonske akte koji bi detaljnije regulisali njihov rad i postupanje po prigovoru pacijenata.

3. Nedostatak permanentnih obuka Zaštitnika i bolje komunikacije sa nadležnim Ministarstvom.

Od svog imenovanja, po informacijama do kojih se došlo u razgovoru sa Zaštitnicima, oni nisu prolazili nikakve obuke, ne dobijaju nikakve povratne informacije od Ministarstva u vezi sa izveštajima koje šalju, pa čak nisu ni u kakvoj međusobnoj komunikaciji u kojoj bi razmenili iskustva u cilju rešavanja dnevnih problema sa kojima se suočavaju. Jedan deo ovakvog stanja stvari mogao bi se pripisati i njihovoj inertnosti, s obzirom da ih ništa ne sprečava da sami zatraže odgovore na neka pitanja ili se konsultuju sa Zaštitnicima iz ostatka Srbije (mada treba imati u vidu ponovo činjenicu da nisu nezavisni u svom radu i da bi ova komunikacija potencijalno stetno uticala na njihovo radno mesto). Međutim, pripisivanje još nečeg osim inertnosti Zaštitnicima bilo bi u krajnjem neprimereno. Neprimereno iz razloga što je primarni posao države da svojim građanima pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu (Zagarantovano Ustavom) kao i pravnu, ukoliko zdravstveni sektor napravi neku grešku ili povredni neko pravo pacijentu. Institucija Zaštitnika je iz tog razloga uspostavljena i u tom smislu preko je potrebno dati joj „vetar u leđa“ putem potrebnih obuka i pružanja povratnih informacija od strane Ministarstva, s obzirom na sadržinu izveštaja koji se pomenutom Ministarstvu šalju. Umesto navedenog, dobili smo „Institut radi Instituta“ koji postoji na papiru i u ustanovama, ali koji realno ne može da obavlja posao na koji je imenovan.

Kakve su posledice celokupne situacije kada se u obzir uzme sve gore izneto?

Činjenica je da se nakon jednog rastućeg trenda u broju podnetih prigovora, taj broj počeo smanjivati od 2010 godine. Razlog tome treba tražiti u neefikasnosti prigovora kao pravnog leka koji pacijentu stoji na raspolaganju. Ovoj neefikasnosti doprineli su razlozi koji su obrazloženi u tekstu, a koje je moguće svesti na okolnost da Zaštitnici nisu nezavisni u svom radu i da ne postoji volja države, odnosno njenih institucija da ustanova Zaštitnika dobije svoj pun kapacitet i zaživi u meri u kojoj je to i neophodno. Pacijenti su postali svesni nedelotvornosti rada Zaštitnika i umesto pred njim, zaštitu traže na drugom mestu, primarno u sudskom postupku.

Da li su sve ovo razlozi da ova ustanova prestane da postoji? Nikako. Baš naprotiv, potrebno je uložiti odgovarajući napor kako bi se premostili nedostaci u radu i omogućilo nesmetano delovanje Zaštitnika. U tom smislu, najpre doneti odgovarajući podzakonski akt koji bi preciznije regulisao rad Zaštitnika, izmeniti Zakon o zdravstvenoj zaštiti tako što bi Zaštitnika trebalo birati na neki drugi način, odnosno od strane nezavisnog tela, a ne od strane direktora ustanove u kojoj Zaštitnik radi i pružiti im što kvalitetnije obuke kako bi bolje razumeli svoju ulogu i što bolje pružili zaštitu pacijentima. Tek po rešavanju ovih urgentnih problema, može se očekivati da Zaštitnik počne da obavlja svoj posao na najbolji mogući način.

U poslednje vreme su sve prisutniji glasovi koji se zalažu za ukidanje institucije Zaštitnika, pod različitim izgovorima, uglavnom zbog količine novca koja se izdvaja za njihov rad – 60 000 dinara mesečno iz kase zdravstvenog osiguranja – dok svaki od njih u proseku godišnje primi samo oko desetak pritužbi (što je uglavnom netačno jer je većina zaštitnika imenovana iz redova pravnika koji su već radili u samoj zdravstvenoj ustanovi, tako da im je ovaj posao faktički „pridodat“ uz postojeći koji obavljaju, pa samim tim ne stoje navodi o nekom dodatnom trošku iz kase zdravstvenog osiguranja osim plate koju su i ranije primali).

Očigledno je, kako je i ranije naglašeno, da se niko nije bavio uzrocima zbog čega institucija Zaštitnika ne ostvaruje cilj zbog kojeg je ustanovljena. Iz tog razloga, paušalno davanje izjava da je potrebno ukinuti ovu instituciju generalno samo šteti daljem unapređenju zaštite prava pacijenata, pa umesto da se otklone uzroci lošeg rada Zaštitnika, predlaže se mera koja ni u čemu neće doprineti boljem položaju pacijenata. Razlog više za opstanak ove institucije jeste i činjenica da većina razvijenih demokratija u kojima pravni sistem mnogo bolje funkcioniše, poseduje specijalizovana sudska veća koja sude sporove proizašle iz oblasti medicinskog prava, gde sudije koje sude ovakve sporove moraju da poseduju odgovarajuće licence kako bi mogli da postupaju u istima. Zalaganjem za ukidanje institucije Zaštitnika može se slobodno reći da se ide korak unazad u zaštiti prava pacijenata.

Na kraju, neophodno je ukazati i na činjenicu da iako Srbija spada u krug zemalja koje još uvek nemaju poseban Zakon o zaštiti prava pacijenata, većina pacijentovih prava regulisana je sada važećim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (odredbe člana 25 – 40a Zakona) tako da ne postoji pravna praznina u slučaju povrede nekog od pomenutih prava. Pre se može zaključiti da je stepen nepoznavanja prava pacijenata široko rasprostranjen, kao i nepoznavanja sudske prakse domaćih sudova u slučaju lekarske greške (koja iako je siromašna, ipak postoji), što sve ukazuje na preku potrebu edukovanja kako Zaštitnika, tako i građana, o pravima kojima raspolažu kada se nađu u ulozi pacijenta.

Prostora za rad i otklanjanje štetnih posledica lošeg rada Zaštitnika ima i više nego dovoljno, pitanje je volje nadležnih državnih organa da se uhvate u koštac sa problemom i krenu da otklanjaju uzroke istog. Odgovor na ovo, mogu dati jedino oni.

Autor
Mihailo Pavlović, sudijski pomoćnik iz Apelacionog suda u Beogradu