Pre mesec dana na državnoj televiziji, rano ujutro, Ljubiša Milanović je bio gost u jutarnjem programu. Čovek koji je, kako informacije koje je sam izneo ukazuju, profesionalni policajac angažovan od strane Ministarstva zdravlja radi borbe protiv korupcije.

To je bila i tema pomenutog gostovanja. Izneo je Gospodin Milanović mišljenje sa kojim bi se složila većina građana u Srbiji, pa i kamerman RTS-a koji je na kraju intervuja častio Milanovića aplauzom, da u Srbiji postoji sistemska korupcija u zdravstvu. Da li nam je bio potreban Milanović da bismo to shvatili?

Naravno da nije.

Posle mesec dana, gospodin Milanović se opet pojavio u medijima sa optužbom da ga teraju iz Ministarstva i to na inicijativu najviših predstavnika vlasti Srbije, tačnije predsednika Tadića i Ministra Dinkića, koji su ovu informaciju, naravno, demantovali. Moitivisani ovim događajima, vraćamo se prvobitnom intervjuu na RTS-u i preslušavamo ga iznova nekoliko puta. Šta iz tog intervjua saznajemo, osim da korupcije ima i da ne postoji spremnost vlasti da se sa njom izbori? Baš ništa konkretno. Jedina konkretna imena koja dobijamo su imena Ministra Dačića (’’koji je dobar tip, ali su mu vezane ruke’’), direktora policije Veljovića, tužioca Radovanovića i Predsednika Tadića. Tu je i priča o nepoznatomm inspektoru koji je i pored mu dostavljenih dokaza odbio da napiše krivičnu prijavu.

Dakle, figuriraju imena političkih činilaca, ali nijedna konkretna informacija nije ponuđena, pa samim tim i ne znamo o čemu ovaj gospodin tačno govori, osim što je pomenuo slučajeve koji su od ranije poznati i to ne njegovom zaslugom. Jedini konkretan podatak je više potvrda da je Tužilac Radovanović intervenisao da se optužnica u slučaju vakcina protiv svinjskog gripa fokusira na samo tri imena, umesto na širi krug lica.

A šta je gospodin Milanović mogao da uradi. Mogao je, na primer, da posluša policajca koji ga je ’’otkačio’’ i ostane uporan u beskompromisnoj borbi protiv korupcije i sam napiše prijavu u vezi slučaja koji je izgradio. Kao policajac to svakako zna da uradi, a onda da tu istu krivičnu prijavu odnese na sto ’’svom’’ ministru, za kojeg tvrdi da je retko pošten čovek. Zamislite krivičnu prijavu potpisanu od strane Ministra zdravlja koja stiže u policiju. A zamislite desetine prijava kojima je zatrpano ministarstvo policije u vezi sa korupcijom u zdravstvu potpisanih od strane Ministra zdravlja. Podsećamo da je svako ko ima bilo kakva saznanja u vezi sa vršenjem krivičnih dela po zakonu ovlašćen da podenese krivičnu prijavu. Nepostupanje policije i tužilaštva u tom slučaju bi dalo legitimitet gospodinu Milanoviću da izađe u medije, kao hrabar državni službenik, i upita šta je sa svim postupcima koje je iniciralo njegovo ministarstvo, a na koje se Ministarstvo policije i tužilaštvo ne obaziru.

Nasuprot tome imamo nastup u medijima koji liči na političku igru, a koji stvara bojazan da bi gospodin Milanović mogao uskoro da nastupi na konferenciji za štampu neke političke stranke. Mi nemamo konkretne podatke koja bi to politička opcija mogla biti, inače bismo ih izneli.

Na kraju se postavlja pitanje, zašto čovek od integriteta koji je sve pokušao, razočaran u opšte stanje u okviru sistema ne da otkaz, ne pokupi svoje stvari i napusti kancelariju, već čeka da ga oteraju. Da li je motiv moguća otpremnina na koju gospodin Milanović računa u slučaju otkaza, jer drugi motiv, posle svega rečenog, zaista ne vidimo?

Pravni skener je svojim istupima pokazao koliko je nezadovoljan trenutim stanjem u zdravstvu, a posebno nivoom korupcije, za koji jedino može biti odgovorna trenutna vlast. Međutim, nastupi u javnosti od strane ljudi koji imaju barem nekakvu moć, a koji ne doprinose da se postojeće stanje reši, već unose dodatnu konfuziju izostavljanjem konretnih imena i podataka, ne mogu dobiti našu podršku.

Autor
Vojislav Bajić