Direktor Kliničkog centra Srbije, Đorđe Bajec, nedavno je u intervjuu za dnevni list “Kurir” (11. novembar 2011) saopštio je da se u instituciji na čijem je čelu „ništa ne plaća, nijedan lek, procedura, intervencija”, i da „novac ne sme da se daje ni za šta”. Tvrdi i da su slučajevi korupcije sporadični, a „99,9 odsto zaposlenih radi odlično”.

Takvim tretmanom se ne može pohvaliti Zorica S., penzionerka iz Beograda, koja je za sve vreme boravka u ovoj eminentnoj instituciji, za sopstveno lečenje morala da plati lekove sortis, kontrolok, nitroglicerin i kardiopirin, a da bi dobila otpusnu listu, i bolničke dane! I pitanje je koliko još hiljada pacijenata je dalo novac „ni za šta” za usluge koje su otplatili kroz svoj rad i plaćanje doprinosa!

U Srbiji odavno, pod geslom demokratije i slobodne misli, državni funkcioneri, odnosno nosioci javnih funkcija, ne osećaju nikakvu odgovornost za izjave koje daju, jer znaju da neće snositi nikakve posledice.

Krivični zakonik Republike Srbije („Sl. Glasnik RS”, br. 111/2009) u članu 148 (Povreda slobode govora i javnog istupanja), stav 1, propisuje: „ Ko drugom na protivpravan način uskrati ili ograniči slobodu govora ili javnog istupanja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine”.

Dakle, zakonski ispunjavamo kriterijume demokratije i vladavine prava u delu da nam niko ne može oduzeti pravo da slobodno govorimo, i to pravo se obilato koristi! Međutim, postavlja se pitanje šta je sa odgovornošću o tome šta govorimo, i kako to utiče na druge ljude, naročito osetljivu populaciju, kakvi su pacijenti! Da li se ovaj član može primeniti na gospodina Bajeca, i ostale nosioce javnih funkcija čije odluke utiču na živote hiljada ljudi?!

S jedne strane, kada je u pitanju oštećenje budžeta države, to osetljivo pitanje je rešeno kaznama koje su propisane za lažno prikazivanje stanja u imovinskim kartonima funkcionera, neplaćanje poreza… A ko će da nadoknadi građaninu sa veoma skromnim primanjima, ono što je morao da plati da bi bio lečen, a nije bio u obavezi?! Zar je manje važno oštećenje budžeta građana od budžeta države?!

Nosioci javnih funkcija, naročito oni na čelu institucija koje neposredno utiču na život i zdravlje ljudi, a koji su i ključni subjekti u sprovođenju odluka, morali bi imati pojačanu odgovornost za štete i propuste nastale (ne)primenom informacija koje su sadržane u izjavama koje plasiraju, u skladu sa kodeksima profesionalnog ponašanja i zaštitom osnovnih prava.
Funkcija ne podrazumeva samo privilegije, što svakodnevno i uspešno „zaboravljaju” oni koji su zaduženi i plaćeni da služe javnom interesu, štite ljudsko dostojanstvo i dosledno sprovode standarde date profesije. Na kraju, institucije postoje da bi uredile i olakšale funkcionisanje pojedinaca i sistema u celini; ili je to samo deklarativno zalaganje političara u predizbornim kampanjama?!

Kako je problem ozbiljan i širokih razmera, a tiče se celokupnog stanovništva, možda bi unošenje krivičnog dela davanja lažnih izjava u Krivični zakonik rešilo ili smanjilo problem, pošto na moral odavno ne možemo da računamo!