Bilo bi opšte društveno korisno da svi oni koji se upuste u postupak vezan za lekarsku grešku prvo nauče nešto o odgovornosti zbog greške lekara, malo o medicini (čisto da bi znali da učestvuju u postupku), a malo više o pravu.

Neprestano se ponavlja u javnosti da je to nova oblast, da bi trebalo tek da se razvija, da o toj materiji ništa ne znaju ni sudije, ni tužioci, ni advokati, ali zato su veštaci odlično upoznati i sa pravom i sa medicinom. I tako, kada već imamo „eksperta“ za obe oblasti zašto bi se drugi mučili. Sud jednostavno naloži veštaku da po svojoj slobodnoj volji proceni da li je bilo lekarske greške i po dobijenom nalazu prepiše u presudu „sve je urađeno po pravilima struke i nauke, te ne postoji lekarska greška“.

Sve stane u jednu prosto proširenu rečenicu. Nema potrebe da se obrazlaže na 15 strana, sve u korist štednje – papir, toner, struja, mastilo i drugi kancelarijski materijal.

S druge strane, uvaženi ekspert utiče i na štednju za edukaciju. Ne troši se novac na predavače, zakup sale, materijal za seminare, a i manje je muke. Jednostavno lakše je.

U Srbiji kada se kaže dodatna edukacija za sve navedene aktere kao da im se predloži da idu u pakao. Odmah se čuju priče kako im se krši pravo na porodičan život; da vikend služi da bi se odmorili, a ne da se umaraju edukujući se; da su oni svoju školu završili pre 20 godina (dosta su se naučili pravdi i pravu) i da odlično znaju da rade svoj posao. Tako štiteći svoja prava, moraju da krše prava drugih. Teško je u ovakvom sistemu zaštiti sva prava. Veliki je to posao, a nismo edukovani baš toliko.

A i ti drugi, oštećeni, stalno nešto traže i od suda i od lekara. Vi lečite profesionalno, a vi sudite profesionalno. Reklo bi se da je mnogo profesionalaca na jednom mestu??? Imamo li ih ipak dovoljno???

Možda je jedino rešenje da se oštećeni obrate ekspertima u zgradi Vlade? Trebalo bi da u toliko ogromoj zgradi ima neki edukovani stručnjak za ova pitanja. Ne traži se ekspert ni za medicinu ni za pravo, već osoba za poštovanje ljudskog života.

Već dva dana „malo njih“ stoji ispred zgrade, čeka da im neko kaže „dobar dan“ i pročita njihove predloge. Možda će sutra, treća sreća.