Obično se krajem godine setimo svih onih koji su na neki način društveno obeležni, pa tako je u proteklih nekoliko dana obeležen dan nasilja nad ženama, svetski dan borbe protiv HIV-a, kao i dan osoba sa invaliditetom. A gde su svi ti ljudi tokom cele godine?

Podaci Svetske zdravstvene organizacije ukazuju da u Srbiji živi između 600 000 i 800 000 osoba sa invaliditetom. To je, na osnovu najnovijeg popisa stanovništva, u proseku svaka jedanaesta osoba. Da li ih toliko često viđamo na ulicama, u kafićima, bioskopima…? Dostupnost usluga osobama sa invaliditetom predstavlja jedno od ključnih pitanja u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava. Gradom dnevno naiđemo na više stotina stepenika na ulazima u knjižare, prodavnice, pošte dok su objekti koji imaju rampe za korisnike kolica često neprilagođeni za samostalno korišćenje. U jednom od beogradskih tržnih centara iznad parkig mesta rezervisanog za osobe sa invaliditetom stoji natpis „Da li zaista želiš da budeš na mom mestu?­”, što, između ostalog, ukazuje i na to da ljudi zauzimaju ta mesta koja su po pravilu bliža ulazu, znajući sa sigurnošću da vozila Parking servisa ne mogu da deluju u garažama.

Pre samo nekoliko godina na glavnim gradskim ulicama napravljeni su trotoari koji imaju deo za osobe sa oštećenim vidom. Danima smo gledali prolaznike koji se pitaju čemu to služi, a ulične tezge su često postavljene baš na tim delovima trotoara jer nema nikoga ko bi skrenuo pažnju na njihovu ulogu, dok semafora sa zvučnom signalizacijom ima svega nekoliko u gradu. Šta je sa drugim delovima grada? A sa ostatkom Srbije? Da li to znači da ukoliko imaš neku vrstu invaliditeta treba isključivo da živiš u centru glavnog grada da bi, koliko toliko, mogao da funkcionišeš kao i svi drugi? Ovih dana na ulicama Beograda možemo videti i jedan trolejbus gradskog prevoza sa natpisom „vozilo sa asistentom-kontrolorom”. Uloga asistenta je da pomaže osobama sa invaliditetom da lakše koriste gradski prevoz. Za sada Jedan trolejbus i Jedan asistent predstavljaju „JEDAN“, ali početak jednog niza.

Ostaje nam samo da se nadamo da će do sledećeg decembra svaka gradska linija imati barem po jedno vozilo sa asistentom.

Možemo sebi postaviti milion sličnih pitanja tokom svih 365 dana, jer kao i svi drugi i osobe sa invaliditetom žive i svakodnevno se susreću sa problemima.

Autorka
Marija Kostić