Svaki građanin države Srbije koji je makar jednom otišao kod lekara morao se susresti sa mladim „menadžerima prodaje na terenu”, kako se popularno naziva relativno novo zanimanje kod nas. Uglavnom tek pristigli diplomci Medicinskog fakulteta, noseći torbu punu letaka i lekova, ulaze u ordinaciju i promovišu najnovije lekove „potpuno prirodne, efikasne i krajnje neophodne”, nadajući se da će sklopiti neformalni ugovor sa dotičnim lekarom, u cilju propisivanja baš tih prirodnih preparata koji „daleko bolje pomažu pri lečenju od svih dosada korišćenih”. Ciklus se ponavlja na svakih nekoliko nedelja, ne bi li se lekari, koji nisu pristali na ovu jedinstvenu ponudu, ponovo pokušali ubediti u korisnost ovakvih aranžmana. Za to vreme, ovi menadžeri po nuždi, redovno obilaze apoteke u cilju saznanja o učestalosti kupovine njihovih proizvoda, ostvarujući i sami zaradu po učinku.

Tako multinacionalne kompanije, diktirajući i plasirajući razvoj medicinskih preparata, stvaraju armije mladih lekara, koji umesto u svojoj struci, usled nedostatka posla prisiljeni su da prihvate ulogu trgovačkog putnika, pomažući sticanju profita svojim poslodavcima.

Ovim kompanijama, odnosno farmaceutskoj industriji nije cilj ozdravljenje pacijenta. Naprotiv, što je terapija duža, potrošnja lekova je veća, profit kompanija zagarantovan i veliki, a lekari-partneri u ovom nečasnom poslu adekvatno nagrađeni .

Tako dolazimo do situacije da se određeni lek često propiše u mnogo većoj dozi nego što je pacijentima realno potrebno, direktno ugrožavajući njihove živote. O tome svedoče javni skandali koji potresaju Srbiju poslednjih godina, kao onaj na Institutu za onkologiju i radiologiju, ili o vakcinisanju protiv famoznog i „razarajućeg” H1N1, koji je obeležio 2009. godinu, a kojom se nadležni organi bave i danas. Ovo su samo malobrojni primeri koji su dospeli u javnost, a pitanje je koliki je broj svakodnevnih sličnih slučajeva koji ostaju neobjavljeni.

Farmaceutske kuće ostvaruju ogromne profite, pacijentima je zdravlje sve više ugroženo, lekari koji su uključeni adekvatno nagrađeni, budžeti države oštećeni za milione evra, ali ni to nije dovoljno alarmantno da se dođe do sistemskih rešenja i stane na put ovoj pojavi.

Istovremeno, istraživanja pokazuju da je prosečni iznos mita u 2010. godini u zdravstvu bio 255 evra, a slučajevi nesavesnog lečenja i smrti zbog lekarske greške postali su svakodnevna pojava.

Postavlja se pitanje šta je sa pravima pacijenata.

Pod sve većim pritiskom Evropske unije, propisi kojima bi trebalo da se zaštite prava pacijenata donose se na dnevnom nivou. Nikad nije bilo više dokumenata koji garantuju prava, štite od zloupotreba i obezbeđuju sigurnost.

Dok se propisi mere kilogramima, prava pacijenata su ekvivalntna vezama i novčanicama. Dobili smo zaštitnike prava što na lokalnom, što na republičkom nivou, a “zdravlje nacije” pada u sve veću dubiozu.

I dolazi do apsurdne situacije – ranije je reputacija lekara bila od najvećeg značaja za njegov rad, a propisi su načelno štitili prava pacijenata, dok danas kad postoji obilje normi i kada bi bilo logično očekivati da su lekarske greške sporadični slučajevi, a zaštita pacijenata na najvišem nivou, upravo se dešava obrnuta situacija.

Diplome i licence na žalost ne predstavljaju nikakvu garanciju da su životi i zdravlje pacijenata zaštićeni i da mogu računati na adekvatno lečenje.

Čini se da Vlada i resorno ministarstvo više vode računa o formalnim, nego o stvarnim i realnim problemima u oblasti zdravstva. Važnije je naplatiti dozvole za rad, ograničiti vreme pregleda na sedam minuta po pacijentu, ne naljutiti prvog čoveka neke jake kompanije, nego poboljšati kvalitet usluga, edukovati kadar i sprovoditi kontrole rada.

Lekari štite jedni druge, lekarska udruženja im u tome nesebično pomažu, a ako se tome doda i nesposobnost ili nespremnost pravosuđa da procesuira i kazni nesavesne lekare, onda je jasno na kom nivou su prava pacijenata u Srbiji. U toj mreži organizovane međusobne zaštite aktera koji se vode sopstvenim interesima, nemoguće je utvrditi ko je zaista spreman da pomogne pacijentima u ostvarivanju osnovnih prava koja im pripadaju.

U skladu sa tim se sprovode istrage samo kada se mediji zainteresuju za neki slučaj korupcije, nesavesnog lečenja, smrti usled nemara, ali osnovno pravo čoveka na istinitu informaciju, pretrpljeni stres, umanjen kvalitet života – sve to nije dovoljno važno i smatra se kolateralnom štetom.

Na žalost, postupci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da ni na međunarodnom terenu situacija nije mnogo bolja, ali zaklanjanje iza pogrešnih odluka i prevara organizacija koje bi trebalo da kreiraju svetsku zdravstvenu politiku, ne može i ne sme biti izgovor za domaće institucije da ne preduzimaju mere za zaštitu zdravlja i života ljudi.

I sve dok policija privodi lekare samo kad se snimak o primanju mita pojavi na Internetu, dok sudstvo ne poznaje pojam lekarske greške, a ministri zdravlja čiji mandat obiluje aferama odlaze sa funkcija tek kad sami odluče, dok farmaceutske kompanije stiču profit ne birajući sredstva, a lekari, vođeni istim principima zaboravljaju na Hipokratovu zakletvu, pacijenti će sve više gubiti poverenje u zdravstveni sistem i, primorani na samoizlečenje i oslanjanje na sopstvenu svest, biti jedina oštećena strana, a njihova prava tako lepo definisana u silnim dokumentima samo slovo na papiru.

Autorka Tamara Magdelinić