Oduvek je bilo primamljivo i izazovno biti na čelu neke ustanove, firme ili države. Pored prestiža, takvo mesto pruža ličnu satisfakciju, ali i šansu da se svojim sposobnostima i znanjem doprinese što boljem i uspešnijem funkcionisanju sistema kojim se upravlja. To su oni legitimni parametri koji utiču na motivaciju da se svako željan karijernog uspona bori za upravljačku poziciju.

Na domaćem terenu, od svega pobrojanog, na ceni je modifikovana verzija prestiža koji se manifestuje na razne načine, upotpunjen stimulansima kao što su široko tumačenje definisanih nadležnosti, koeficijent prilikom obračuna plate, razne privilegije koje pozicija prve ličnosti donosi ili ih ona sama stvara, mogućnost da se mnoge potrebe zadovolje na brži i jednostavniji način uz korišćenje svog položaja i moći.

Ta opijenost raznoraznim benefitima, često učini da direktori lako zaborave čemu zapravo služi mesto koje pokrivaju, pa ih je stalno potrebno podsećati na njihove obaveze i odgovornosti, pošto su prava i nadležnosti veoma dobro proučili, a neki i preučili, pa ostvaruju i one koje ne stoje u opisu njihovog posla.

Zahvaljujući upravo obesmišljavanju i potpuno iskrivljenom i jednostranom shvatanju postojanja rukovodećih mesta, od direktora do ministara, povrede ljudskih prava i nefunkcionisanje ustanova od javnog interesa postale su sasvim uobičajena pojava, što samo potvrđuju istraživanja da se nepravilnosti, mobing i sve prateće neregularnosti dešavaju upravo u sistemima čiji je rukovodeći kadar nezainteresovan i nestručan.

U ovu sliku se, kako nas sve češće obaveštavaju sredstva informisanja, uklapaju i direktori pojedinih domova zdravlja, institucija koje treba da pružaju građanima zdravstvenu zaštitu, pa umesto o njihovom uspešnom obavljanju posla, zadovoljstvu pacijenata i dobrom funkcionisanju zdravstvene ustanove na čijem su čelu, neretko smo u prilici da se upoznamo sa njihovim malverzacijama, zloupotrebama sopstvenog položaja i izraženom mobingu.

Da podsetimo – posao direktora jeste, između ostalog, da organizuje i rukovodi procesom rada, ali i odgovora za zakonitost rada doma zdravlja. Zajedno sa ostalim telima – Upravnim i Nadzornim odborom, odlučuje o važnim pitanjima poslovanja, koje podrazumeva donošenje i sprovođenje odluka u okviru zakona, naročito onih koji štite ljudska prava i standarde u radu, tretiranje zaposlenih sa poštovanjem, sprečavajući sve vidove diskriminacije i omalovažavanja.

U skladu sa tim, upravljanje kadrovima, jedan je od najvažnijih pitanja kojima se bave rukovodioci ovih ustanova. Svaki problem u komunikaciji, kako između zaposlenih, tako i zaposlenih sa neposredno pretpostavljenima, a kamoli fizički i psihički napad moraju biti preispitani. Ipak, skoro svakodnevno se obelodanjuju slučajevi torture, kršenja zakona, mobinga, što ukazuje na poremećenu ravnotežu u svim državnim strukturama, a naročito onom osteljivom – zdravstvenom sistemu na svim nivoima.

Ukoliko se pojedinac i usudi da ukaže na nepravilnosti i nezakonito postupanje, skoro po pravilu bude šikaniran, nemilosrdno kažnjen smanjivanjem plate i raspodelom na neadekvatno radno mesto. Nedavni slučaj u domu zdravlja u Bogatiću, kad su zaposleni zatražili pomoć medija kako bi ukazali na izloženost mobingu u ustanovi u kojoj rade i oglušivanju direktorke na njihove žalbe, ali i nadležnih državnih institucija od kojih nisu dobili adekvatnu zaštitu, samo potvrđuje postojanje anarhije u ustanovi u kojoj postoje organi nadležni za uspostavljanje reda, adekvatnih uslova za rad i sprečavanja svih oblika kršenja zakona, a koji odbijaju da obavljaju posao za koji su plaćeni, i pritom ne podležu nikakvim sankcijama.

Stiče se utisak da zdravstvene ustanove sve manje postoje da bi se ostvario interes građana, a sve više za zadovoljavanje ličnih ambicija, materijalnih koristi i iživljavanja. To proizvodi teške posledice, kako za zaposlene, tako i za pacijente i društvo u celini. Rad kakav demonstrira Ministarstvo zdravlja, kao i ostale institucije čije je poslovanje usko povezano sa zdravstvom, kao što su Fond i Lekarska komora, jasno ukazuje da je ovakvo stanje sistemski problem, i da se njegovom rešavanju tako mora i pristupiti.

Možda jedini adekvatan način za to je resetovanje kompletnog sistema i detaljno preispitivanje stručnosti, kvalifikovanosti, zakonitosti rada svakog odgovornog lica čija je dužnost da obezbedi funkcionisanje zdravstvenih ustanova, počev od Ministarstva zdravlja, pa do nivoa primarne zdravstvene zaštite, jer nerad i zadovoljavanje samo ličnih interesa mnogo koštaju svakoga od nas.

Autorka Tamara Magdelinić